EURECA Srbija 2014–2025: Šta smo naučili?
Uvod: Prva decenija borbe protiv iznenadne smrti
Iznenadni srčani zastoj van bolnice (VBSZ) predstavlja jedan od najvećih izazova savremene urgentne medicine. Uprkos napretku u tehnologiji i edukaciji, stopa preživljavanja ostaje niska, a kvalitet zbrinjavanja neujednačen. Upravo iz tih razloga, Srbija se 2014. godine priključila panevropskom programu EuReCa ONE – prvoj studiji ovog tipa kod nas koja je imala za cilj prikupljanje, analizu i unapređenje postupanja u slučajevima vanbolničkog srčanog zastoja. U toku je privo9djenje koncu pograma
Posle više od deset godina, ovaj tekst se osvrće na rezultate, izazove i naučene lekcije iz perioda 2014–2025, oslanjajući se prvenstveno na dostupnu studiju za period 2014–2024, kao i na uočene trendove, domete i preporuke za budućnost.
1. Početak: Postavljanje temelja (2014–20258)
1.1 Ciljevi i metodologija EuReCa programa u Srbiji
Program EuReCa Srbija je započeo kao prospektivna, multicentrična, opservaciona studija. U periodu od oktobra 2014. do septembra 2025. godine prikupljani su podaci iz cele zemlje, uz primenu jedinstvenog „Utstein“ obrasca i metodologije Evropskog resuscitacionog saveta. Registrovano je ukupno 13172 događaja vanbolničkog srčanog zastoja, od kojih je KPR primenjen u 4976 slučajeva (37,78%).
1.2 Ključni pokazatelji
ROSC (povratak spontane cirkulacije): Ostvaren u 23,96% slučajeva.
Preživljavanje do otpusta iz bolnice: 5,89%.
Preživljavanje do 30 dana: 3,97%.
KPR od strane svedoka: zabeleženo u 13,6% slučajeva.
Telefonski vođena KPR: primenjena kod 7,66% svih pacijenata.
1.3 Trendovi kroz godine
Najznačajniji pomaci zabeleženi su u porastu stope započinjanja KPR – sa 21% u 2025. na gotovo 68% u 2017. Paralelno s tim, zabeležen je i porast ROSC sa 16% na 33,7%, kao i blago povećanje broja pacijenata otpuštenih iz bolnice.
2. Ključni izazovi u zbrinjavanju VBSZ
2.1 Nedovoljno učešće svedoka
U poređenju sa zemljama poput Holandije (59%) i Švedske (47%), Srbija je tokom praćenog perioda beležila izuzetno nizak procenat učešća svedoka u reanimaciji (13,6%). Uzroci su višestruki – od nedovoljne edukacije građana, preko straha, do nedostatka samopouzdanja i društvene svesti o važnosti brze intervencije.
2.2 Telefonski asistirana reanimacija: Potencijal bez punog efekta
U Evropi prosečan procenat telefonski vođene reanimacije iznosi oko 30%, dok je u Srbiji ta stopa znatno niža. Iako je primećen trend rasta (sa 4,82% u 2014. na 10,43% u 2025), ukupan broj i dalje je nedovoljan da bi imao sistemski uticaj. Edukacija dispečera, kao ključnih aktera u prepoznavanju srčanog zastoja i davanju jasnih instrukcija, ostaje jedan od prioriteta.
2.3 Nedovoljna standardizacija među regijama
Podaci iz različitih gradova u Srbiji ukazuju na veliku neujednačenost u rezultatima. Na primer:
Kragujevac: ROSC 22,9%
Vojvodina: ROSC 30%
Ove razlike ukazuju na nedostatak jedinstvenog pristupa i standardizovanih procedura u hitnoj pomoći i organizaciji sistema.
3. Šta smo postigli do 2025: Iskustva i pretpostavke
Iako direktni podaci za 2018–2025 još nisu javno dostupni, na osnovu trendova i refleksije stručne zajednice, može se pretpostaviti da je nastavljen postepeni napredak.
3.1 Veće uključivanje građana kroz edukaciju
U periodu nakon 2017. sprovedene su brojne kampanje koje su za cilj imale edukaciju laika o osnovama KPR. Programi poput „Pet minuta može spasiti život“ i obuke u školama i firmama doprineli su većem procentu intervencija pre dolaska hitne pomoći.
3.2 Jačanje uloge dispečerskih centara
Edukacija i sertifikacija dispečera počeli su da se sprovode sistematski, što je doprinelo bržem prepoznavanju VBSZ i efektivnijem davanju uputstava putem telefona.
3.3 Povećanje broja AED uređaja i njihova dostupnost
U većim gradovima postavljen je veći broj automatskih eksternih defibrilatora (AED), a javnost je sve više upoznata sa njihovom namenom i upotrebom.
4. Lekcije koje nosimo iz EURECA programa
4.1 Merenje dovodi do poboljšanja
Iako je studija bila opservaciona, sama činjenica da su podaci sistematski prikupljani dovela je do većeg fokusa na kvalitet zbrinjavanja i motivisala timove da poboljšaju svoje performanse.
4.2 Edukacija svih – ključ uspeha
Od laika do lekara, svi članovi „lanca preživljavanja“ moraju biti edukovani i spremni da deluju. Trening mora biti kontinuiran, praktičan i dostupan.
4.3 Standardizacija praksi na nacionalnom nivou
Bez jedinstvenih protokola i praćenja ishoda, sistem ne može postizati ravnomerne rezultate. EuReCa je otvorila vrata standardizaciji, ali je potreban politički i organizacioni kontinuitet.
5. Gde idemo dalje: Preporuke za budućnost
Na osnovu analize prve decenije iskustva, sledeće preporuke se nameću kao neophodne:
5.1 Nacionalni registar OHCA
Trenutno je vođenje OHCA podataka decentralizovano i često zavisi od entuzijazma pojedinaca. Neophodno je formirati jedinstveni nacionalni registar, integrisan u sistem hitne pomoći i bolnica.
5.2 Obavezna edukacija građana
Uvođenje obavezne obuke iz KPR u škole, vozačke škole i institucije javnog sektora može višestruko povećati šanse za preživljavanje.
5.3 Dispečerski centri kao komandna tačka preživljavanja
Obezbediti da svi dispečeri budu sertifikovani za prepoznavanje VBSZ i vođenje KPR putem telefona. Uvesti evaluaciju njihovih performansi i superviziju.
5.4 Pristup AED uređajima
AED mora postati dostupan u svim javnim mestima, a građani osposobljeni za njegovu upotrebu. Postavljanje „AED mapa“ sa lokacijama dostupnih defibrilatora može biti dodatna mera prevencije.
Zaključak: EuReCa kao ogledalo sistema
Program EuReCa Srbija bio je više od studije – bio je ogledalo kroz koje smo po prvi put u Srbiji jasno sagledali slabosti, ali i potencijale sistema zbrinjavanja vanbolničkog srčanog zastoja. Pokazao je da čak i bez intervencionih komponenti, samo sistemsko praćenje i analiza mogu inicirati pomake.
Od 2014. do 2025. postignut je napredak, ali je on i dalje nedovoljan u poređenju sa razvijenim sistemima. Međutim, znamo više, edukovani smo više i imamo dokaze da je moguće bolje. Sledeća decenija mora biti posvećena akciji, implementaciji preporuka i stvaranju sistema koji spašava živote – ne sporadično, već sistematski.
